ISTORIJAT

Prvih 50 godina

   Kamp „Jabukov cvet“ osnovao je Kamping karavaning klub Beograd 1978. godine. Time je ostvaren višegodišnji san članova Kluba da se oformi kamp stacionarskog tipa, gde bi se prikolice držale i koristile preko cele godine. Dotadašnje aktivnosti Kluba, osnovanog 1973. godine, ogledale su se u organizovanju zajedničkih putovanja (letnji karavani putovali su do Olimpijske regije u Grčkoj) i konsultacija u vezi nabavke i održavanja prikolica i kamp opreme.

   Pogodna lokacija za kamp tražena je dosta dugo. Upornost grupe ambicioznih kampera, kojoj je pripadao i pečat davao glumac i kamper Mića Tatić, urodila je plodom kada je Klubu ponuđeno zemljište pored plantaže jabuka, na putu između Banatskog Brestovca i Dunava. Tog prvog proleća 1978. godine dočekale su nas razbokorele grane i mirisni cvetovi jabuka pa se i ime za kamp samo nametnulo – „Jabukov cvet“.

   Mnogo je truda, strpljenja i ljubavi uloženo u sređivanje divljeg i neprohodnog terena koji smo zatekli. Zahvaljujući volonterskom radu i donacijama samih kampera, prostor je za manje od jedne godine poprimio izgled kampa zavidnog nivoa. Zemljište je podeljeno na placeve veličine od oko jednog ara, koji su podeljeni kamperima. Tada ih je bilo oko 250. Sagrađen je sanitarni čvor, uređen teren za sport i igru, zaposlen čuvar. Kamp je otvoren uz dizanje kamperske zastave i uz međunarodnu himnu kampera – Betovenovu „Odu radosti“.

   Primetili smo da u kampu vlada svojevrsna mikroklima. Letnji dani bili su topli, a večeri i noći sveže, čak i prohladne. Poznavaoci ptica zaključili su da preko dvadeset vrsta ptica živi na tom malom prostoru. Njihov cvrkut počinje pre zore i traje do kasno u noć. Duž kampa proteže se kanal sa bogatom florom i faunom (vodeno bilje, patkice, kornjače, ribe, vilini konjici i drugi insekti).

   Tokom godina koje su sledile kamp se doterivao i proširivao. Postao je naš drugi dom. Ovde se uživa u miru, prirodi, druženju, odmoru, zabavi, uređenju placeva, obavljanju raznih popravki… Iskopan je dubok bunar pa smo dobili zdravu izvorsku vodu. Borili smo se sa komarcima. Poštovali smo pravila: da se ne seče drveće bez dozvole, da se na placevima ništa ne gradi (dozvoljene su bile samo platnene tende i nadstrešnice) i dr. Jednom do dvaput godišnje dolazili su nam stručnjaci iz slovenačke „Adrie“, koja je bila proizvođač većine prikolica u kampu, da nešto poprave na prikolicama i zamene gume na prozorima.

   U kampu su organizovane razne manifestacije – prilikom otvaranja kamperske sezone, za prvomajske praznike ili nekim drugim povodom. Deca su imala maskenbale i dobijala diplome – za najbolju kreaciju, najsmešniju masku, najoriginalniju itd. Redovne su bile priredbe, koje su počinjale nastupom najmlađih kampera, a završavale se „Violinistom na krovu“ ili nekom drugom bravurom Miće Tatića.

   Kamp se budi rano u zoru, kada prvi pecaroši kreću na Dunav. Sa izlaskom sunca počinje da se širi miris jutarnje kafe. Lokvanji na kanalu otvaraju svoje cvetove. Užurbani koraci prema kapiji znače samo jedno – stigli su prodavci povrća i voća i na drvene tezge ređaju tek ubrane plodove iz obližnjih bašta. Peca se i u samom kampu – na kanalu. Na kupanje se ide na Dunav i na mirnu Ponjavicu, pogodnu i za najmlađu decu. Pucketanje vatre u predvečerje najavljuje pripremanje kulinarskih specijaliteta u kotliću i na žaru.

   Kamperska sezona traje od aprila do novembra, ali ovde se navraća tokom cele godine. Jesen i zima daju kampu posebne čari. Čekala se ovde i Nova godina ili se, po dogovoru, dolazilo drugog januara. Kada zaveje sneg, kamp se pretvara u zimsku bajku.

   Ekonomska kriza koja je zahvatila zemlju devedesetih godina neminovno je uticala i na život u kampu. Usled pada životnog standarda, redovna zamena dotrajalih platnenih tendi nije se mogla lako priuštiti pa je odobreno pravljenje trajnijih nadstrešnica i krovova koji bi sačuvali prikolice, uglavnom od drveta. U većini slučajeva to su lepe konstrukcije. Sa druge strane, ta ista kriza donela nam je i nešto dobro. Nije se moglo putovati kao ranije pa je kamp bio prepun. Vrvelo je od dece svih uzrasta. Družili smo se i bolje upoznavali. Sklopljena su nova prijateljstva.

   Nije u kampu uvek sve išlo glatko. Dolazili su novi ljudi, privučeni izgledom kampa, atmosferom u njemu i novim mogućnostima. Neki od njih nisu do tada bili kamperi i nisu odmah razumeli ili ozbiljno shvatili kamperski kodeks pa se počelo odstupati od pravila u vezi gradnje, seče drveća i kućnog reda. Nepovoljno je bilo i to što su se u jednom periodu uprave kampa često smenjivale i radile bez kontinuiteta i dovoljno raspoloživog vremena za ostvarenje planova.

   Uprkos svemu, kamp „Jabukov cvet“ opstaje i živi u svom izvornom obliku. Samo to je i moguće, zato što volimo kamp i sledimo svoju viziju.